Сваки град у Србији има доајена адвокатуре, дугогодишњег адвоката чија је најмањи квалитет дужина бављења адвокатуром, јер га красе у струци стручност у приступу клијентима поштење, а медју колегама другарство. Кад се томе дода његова независност од власти, духовитост и хуманост, остаје у сећању а током времена тешко је одвојити истину од легенде.

У Врању је доајен адвокатуре био пок.Јовица Аврамовић, који је овим послом почео да се бави пре Другог светског рата.

Е сад, прича се да је у предратној Југославији, бавећи се послом у Београду, отишао да посети у кабинету Владе неког свог пријатеља министра, родом из Врања.

Овај, да покаже важност своје функције, остави га да више од сат времена чека, примајући друге у кабинет.

Није му адвокат Аврамовић замерио, стрпљиво је сачекао, а када је министар нашао време ушао је и поздравио се са њим.

“Извини”, рече му министар, “све су то важни људи”.

Неколико месеци потом, министар је био у посети Врању, па је хтео да види свог старог другара адвоката Аврамовића. Удје у скромну канцеларију и ту затече сељака са блатњавим опанцима. Из суседне просторије изадје Аврамовић, климну главом министру и позва сељака да удје. Продје сат времена, министар се нервирао али није отишао желећи да своје незадовољство искаже лично пријатељу.

Када га је коначно адвокат Аврамовић примио, министар се љутио: “Ја морам да чекам, а овај сељак ушао…” Адвокат Аврамовић му смирено одврати: “Што се љутиш, па исто је било ономад када сам ја био код тебе у кабинету, и ја сам чекао” Министар и даље љут: “Није исто, ти си чекао због тога што сам морао да примим неке важне људе.” Адвокат Аврамовић га утешно потапша по рамену: “Па видиш да је исто, за мене је овај сељак важан човек. Дошао је пре тебе, био је ред да га и пре тебе примим. А његова мука била је важна за мене исто колико за тебе мука људи које си примио пре мене.”

Ако се већ сећамо адвоката – доајена будимо у овом Протесту истрајни у интересу градјана Србије.

Илић Ј. Горан, адвокат из Врања